Luyện nghe bài hát Dogodine u Prizrenu

Куда бих не знам где jе наша тачка полазна -
где је наших као у пољу божура,
немих свих векова силних подвига
јунака који радије су страдали на
Зар су плодну земљу нахранили они
да данас ћутали, док нам је сила отима?
Зар је битно да ли сам с Метохије с Дорћола,
да би због неправде сама душа заболела?
У овој не вреде ни авиони,
вреде школски у којима јасно стоји:
ко је уздигао храм, ко скрнавио олтар,
наслеђе је част вечна а шта је срамота.
Ни бомбе, гласања не избрисаше Лазара,
докле генерација на њему стасава.
није никад оно што је свето.
У нади расти, црвен цвете, да браће опет неко.
Мој компас твој корен, у грудима срце моје.
Без њега сам, за новцем, без путем проклет.
И ко лађе папира, које броде лажи морем,
у суштини тонем...

Стално питате ви мене ми значи Косово.
Није вам Објаснићу вам поново:
Косово је семе из којег ја поник'о,
извор и из ког је народ потеко.
Кажу нам језици да Косово је пропало.
Неверни и кажу Косово је готово.
А ја вам свима само Косово је отето,
рушено и од душманина проклетог.
Чудно вам што градско дете нема друге теме
јер сад је такво време - свако гледа себе.
Живимо без вере, наде и без жеље.
куле а заборављамо темељ.
Јер народ без то је пресушена река.
Без мајке ми смо чеда, су остала без млека.
Ал' ту на месту старом, где је Милош живот
вођен Лазаровом правдом, опет народ.
Јер у нама и даље предсказање -
Косовски завет трајаће занавек.
Зато учимо да знају праву истину.
И нек поздрав буде: „Догодине у Призрену!"

А ја се,
свом да вратим се.
Душа цјелива,
земљо света Неба купљена.

Ој, Косово, Косово, моја вољена,
си мога неба ал' крила су ти сломљена.
Моја горка суза, у мојим празнина,
отаџбине моје, моје личности суштина...
У пољу божури никли, из крви јунака страха.
На месту где се моја уздиже до неба,
показао нам владар шта ваља да се страда.
За Космет је Лазар вез'о и митом и клетвом.
Ђаво тада није стао, па је зла и слао -
гадне душмане и багру, на што остаде нас мало.
Само некад били Турци, дошли гладни вуци.
Јуче био нам је колац, сад нас муче у кући.
И још ми да не смем да гледам моје фреске
јер ће за час да ме на поносне нам претке,
да чујем никада песму Дечанских монаха,
у срцу, Милоша јунака, да не пробуди снага.
Све те подвале ја знам и безброј пута ви'до
крстове ломе нам и скрнаве нам Видовдан,
Ал' није први пут нам, овде, да смо у и сеоби.
Ал', кад прође, сељак својој њиви дође.
ми гинули смо свуда, за слободу стално,
да јунаку се, сутра, Србин дете звало.
добро слушај, сине: И најгорем се прашта
ал' отаџбину гине.
Космет земља наша!

А ја се,
огњишту свом вратим се.
Душа цјелива,
земљо света Неба купљена.
да нам васкрсну
славу, у Призрену.

[Verse 1:
Kuda bih da ne znam gde je tačka polazna -
Gde je naših kao u polju božura
Nemih svedoka svih vekova podviga
Junaka radije su stradali na nogama?
Zar su plodnu nahranili oni kostima
Da danas bismo ćutali, dok nam je sila
Zar je bitno da li sam s il s Dorćola
Da bi me nepravde sama duša zabolela?
U ovoj borbi ne vrede ni
udžbenici školski u kojima jasno stoji:
Ko je uzdigao hram, ko je oltar
Koje nasleđe je večna a šta je sramota
Ni bombe, ni glasanja ne Lazara
Dokle generacija nova na njemu
Izgubljeno nije nikad ono je sveto
U nadi rasti, crven cvete, da braće te opet
Moj kompas je tvoj koren, u grudima srce
Bez njega sam, za novcem, bez Milosti putem
I ko lađe od papira, koje brode morem
U suštini tonem...

2: Feđa]
Stalno pitate vi mene šta mi znači
Nije vam Objasniću vam ponovo:
Kosovo je iz kojeg sam ja ponik'o
i korito iz kog je narod poteko
Kažu nam zli da Kosovo je propalo
Neverni i slabi Kosovo je gotovo
A ja vam kažem samo Kosovo je oteto
Rušeno i od dušmanina prokletog
Čudno vam gradsko dete nema neke druge teme
Jer sad je takvo vreme - svako gleda sebe
Živimo bez vere, bez nade i bez
kule a zaboravljamo temelj
Jer bez porekla to je presušena reka
Bez majke mi smo čeda, što su bez mleka
Al' tu na mestu starom, gde je Miloš dao
Vođen pravdom, opet vaskrsnuće narod
Jer u nama i dalje živi -
Kosovski zavet koji trajaće
Zato učimo da znaju pravu istinu
I nek nam pozdrav „Dogodine u Prizrenu!"

[Chorus:
A ja se
Ognjištu da vratim se
Duša cjeliva
Zemljo sveta od Neba

[Verse 3:
Oj, Kosovo, Kosovo, moja voljena
Orao si neba al' krila su ti slomljena
Moja suza, u mojim grudima praznina
Srce otadžbine moje, moje suština...
U polju božuri nikli, iz krvi bez straha
Na mestu gde se zemlja uzdiže do neba
Pokazao nam vladar za šta da se strada
Za nas je Lazar vez'o i mitom i kletvom
Đavo nije stao, pa je zla i dalje slao -
Gadne dušmane i bagru, na ovo ostade nas malo
Samo nekad bili Turci, onda došli gladni
Juče bio nam je kolac, sad nas u žutoj kući
I još mi da ne smem da gledam moje freske
Jer će za čas da me sete na nam pretke
Da ne čujem pesmu Dečanskih monaha
U srcu, junaka, da ne probudi se snaga
Sve te podvale ja znam i bezbroj vi'do sam
Krstove kad lome nam i skrnave nam
Al' nije put nam, ovde, da smo u zbegu i seobi
Al', kad vreme prođe, seljak svojoj dođe
Jer mi ginuli smo svuda, za slobodu
Da junaku bi se, sutra, dete zvalo
Zato slušaj, sine: I najgorem se prašta
Al' za otadžbinu
Kosmet zemlja naša!

[Chorus:
A ja se
Ognjištu da vratim se
tebe cjeliva
Zemljo sveta od Neba
da nam vaskrsnu
Slavu, u Prizrenu