Luyện nghe bài hát Dogodine u Prizrenu

Куда бих да не где jе наша тачка полазна -
где је наших гробова у пољу божура,
немих сведока свих векова подвига
јунака који радије су на ногама?
Зар су плодну земљу они костима
да данас ћутали, док нам је сила отима?
Зар је битно ли сам с Метохије ил с Дорћола,
да би ме због неправде сама заболела?
У борби не вреде ни авиони,
вреде уџбеници у којима јасно стоји:
ко уздигао храм, ко скрнавио је олтар,
које наслеђе је вечна а шта је срамота.
Ни бомбе, ни гласања не Лазара,
докле генерација нова на стасава.
Изгубљено није никад оно што свето.
У нади расти, црвен цвете, да те опет неко.
Мој компас је твој корен, у срце моје.
Без њега сам, за новцем, без Милости проклет.
И ко лађе од папира, броде лажи морем,
у само тонем...

Стално ви мене шта ми значи Косово.
Није вам јасно? вам поново:
Косово је семе којег сам ја поник'о,
и корито из ког је народ потеко.
Кажу нам језици да Косово је пропало.
Неверни и слаби кажу Косово готово.
А ја вам свима кажем само је отето,
рушено и спаљено од проклетог.
Чудно вам што градско нема неке друге теме
јер сад је такво време - свако гледа себе.
Живимо вере, без наде и без жеље.
куле а заборављамо темељ.
Јер народ без то је пресушена река.
Без мајке смо чеда, што су остала без млека.
Ал' ту на месту старом, где Милош живот дао
Лазаровом правдом, опет васкрснуће народ.
Јер у нама и живи предсказање -
Косовски завет који занавек.
Зато учимо да знају праву истину.
И нек поздрав буде: „Догодине у Призрену!"

А молим се,
огњишту свом да се.
тебе цјелива,
земљо од Неба купљена.

Ој, Косово, Косово, земљо вољена,
Орао си мога неба ал' крила су сломљена.
Моја горка суза, у грудима празнина,
срце моје, моје личности суштина...
У пољу божури никли, из јунака без страха.
На месту где моја земља уздиже до неба,
показао нам владар за ваља да се страда.
За Космет нас је Лазар вез'о и и клетвом.
Ђаво тада није стао, па је и даље слао -
гадне душмане и багру, на ово што остаде мало.
Само били Турци, онда дошли гладни вуци.
Јуче нам је колац, сад нас муче у жутој кући.
И још ми да не смем да гледам моје фреске
јер ће за да ме сете на поносне нам претке,
да не чујем песму Дечанских монаха,
у срцу, јунака, да не пробуди се снага.
Све те ја знам и безброј пута ви'до сам
кад ломе нам и скрнаве нам Видовдан,
Ал' није први пут нам, овде, да смо у и сеоби.
Ал', кад време прође, својој њиви дође.
Јер гинули смо свуда, за слободу стално,
да јунаку би се, сутра, дете звало.
Зато добро слушај, И најгорем се прашта
ал' за гине.
Космет земља наша!

А ја се,
огњишту да вратим се.
тебе цјелива,
земљо света од купљена.
да нам васкрсну
славу, у Призрену.

1: Škabo]
Kuda bih da ne znam gde je tačka polazna -
Gde je naših grobova kao u polju
svedoka svih vekova silnih podviga
Junaka koji radije su stradali na
Zar su plodnu zemlju oni kostima
Da danas ćutali, dok nam je sila otima?
Zar je da li sam s Metohije il s Dorćola
Da bi me zbog nepravde duša zabolela?
U ovoj ne vrede ni avioni
Vrede školski u kojima jasno stoji:
Ko je uzdigao hram, ko skrnavio je
Koje je čast večna a šta je sramota
Ni bombe, ni glasanja ne Lazara
Dokle nova na njemu stasava
Izgubljeno nije nikad ono što je
U nadi rasti, crven cvete, da braće te neko
Moj kompas je tvoj koren, u grudima moje
Bez njega sam, za novcem, bez putem proklet
I ko od papira, koje brode laži morem
U suštini tonem...

[Verse 2:
pitate vi mene šta mi znači Kosovo
Nije vam jasno? Objasniću vam
je seme iz kojeg sam ja ponik'o
Izvor i iz kog je narod poteko
nam zli jezici da Kosovo je propalo
Neverni i slabi kažu je gotovo
A ja vam svima kažem Kosovo je oteto
Rušeno i spaljeno od prokletog
vam što gradsko dete nema neke druge teme
Jer sad je takvo vreme - svako samo sebe
Živimo bez vere, bez nade i bez
kule a zaboravljamo temelj
Jer narod bez porekla to je reka
Bez majke mi smo čeda, su ostala bez mleka
Al' tu na mestu starom, gde je Miloš dao
Vođen Lazarovom pravdom, opet vaskrsnuće
Jer u nama i dalje predskazanje -
zavet koji trajaće zanavek
Zato učimo decu da znaju pravu
I nek nam pozdrav bude: u Prizrenu!"

[Chorus:
A ja se
Ognjištu svom da se
Duša tebe
Zemljo sveta od kupljena

[Verse 3:
Oj, Kosovo, Kosovo, zemljo moja
Orao si neba al' krila su ti slomljena
Moja suza, u mojim grudima praznina
otadžbine moje, moje ličnosti suština...
U polju božuri nikli, iz junaka bez straha
Na mestu gde se moja zemlja do neba
Pokazao nam vladar za šta valja da se
Za Kosmet nas je vez'o i mitom i kletvom
Đavo nije stao, pa je zla i dalje slao -
Gadne dušmane i bagru, na ovo ostade nas malo
Samo nekad bili Turci, onda došli gladni
Juče bio nam je kolac, sad nas u žutoj kući
I još mi da ne smem da gledam moje freske
Jer će za čas da me na ponosne nam pretke
Da ne nikada pesmu Dečanskih monaha
U srcu, Miloša junaka, da ne probudi se
Sve te podvale ja i bezbroj puta vi'do sam
kad lome nam i skrnave nam Vidovdan
Al' nije prvi put nam, ovde, da smo u zbegu i
Al', kad vreme prođe, seljak njivi dođe
Jer mi ginuli smo svuda, za slobodu
Da junaku bi se, sutra, Srbin zvalo
dobro slušaj, sine: I najgorem se prašta
Al' za otadžbinu
Kosmet zemlja naša!

Trag]
A ja se
Ognjištu da vratim se
Duša cjeliva
Zemljo od Neba kupljena
da nam vaskrsnu
Slavu, dogodine u